Milorad Bibić Mosor
-->!NOVA KNJIGA!<-- Globalno usijanje, Elia Patricia Pekica Pagon
/ukoliko želite naruČiti knjigu kliknite na kuverticu/
.
Smije mi se cili Split
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Moran priznat da san o ovome šta ću sad pisat već jednin dilon pisa u svojoj Slobodnoj Dalmaciji. Ali, puka bi da o tome ne pišen i za Epohu. Zato jer se meni, koji još iz gimnazijskih klupa živi za to da zajebe čak i „bližnjega svoga“, dogodilo da me zajebalo ka nikad u mojih 55 godina. Zajebalo me tako da mi se danima smija cili Split. I još mi se smije. I to s pravon! Saćete vidit zašto...
Minjaju ti ime ulice
Okad san se rodija živin u Tršćanskoj ulici. U zgradi sa šest stanova, svaki stan ima po 44 kvadrata. Tu zgradu su u mon ditinjstvu zvali – zgrada obalaca! Moj pokojni otac cili život je bija batelant, obalni radnik. Prin Drugog svjetskog rata radija je u Ferića i Ozretića, a okad se vratija iz partizana, pa sve dok nije iša u penziju, radija je ka lučki radnik u poduzeću Luka i skladišta. U ton poduzeću radilo je i ostalih pet pather familiasa iz moje zgrade. I cilo vrime se moja ulica zvala Tršćanska, niko joj nije minja ime.
I onda, prije misec dana, dok san pisa jedan tekst u Slobodnoj Dalmaciji, doša mi je kolega novinar Damir Šarac. Složija je niku popovsko isposničku facu, duboko je uzdahnija i reka: „Mosore, minjaju ti ime ulice, tvoja Tršćanska ulica minja ime u Kršćanska ulica!“ Diga san glavu s tastature, pogleda u mladog prijatelja Šarca, reka mu: „Oš me moj k.... zajebat. Mene si naša vatat u đir... Znaš li ti koliko san ja svita zajeba, koliko takvih utakmica iman u nogama!“ Tad se Šarac još više uozbiljija i reka: „Slušaj, nije zajebancija. Ja san u Komisiji za preimenovanje imena ulica, evo ti zapisnik, pročitaj!“ Ruke su mi se tresle, istrga san papir iz Šarčeve ruke, pogleda san šta piše: Zapisnik sa Sjednice članova Komisije za preimenovanje... Krv mi je udrila u glavu, još san vidija da je među prisutnima bija i Damir Šarac. Nestajalo mi je zraka, Šarac je popovskin glason nastavija: „Ti prijedlog da je velečasni Drago Šimundža, reka je da Split nema Kršćansku ulicu, znaš i sam da Crkva danas more sve, većinom glasova odlučeno je da tvoja Tršćanska potane Kršćanska...“ Opet san istrga Šarcu zapisnik iz ruke, je, među prisutnima bija je i velečasni Drago Šimundža. Istog časa skočija san s katrige, pa mi je mrak na oči...
Začuđeni Željko Jerkov
Sićan se da san naglas po Redakciji jeba mater i oca svima u državi koji se bave pizdarijama ka šta je minjanje imena ulica, otvorija san ponistru i zavika da me se čulo od Umaga do Prevlake: „Minjate imena ulica, p... li van materina. Minjajte standard svita, a ne da u mojoj Tršćanskoj uvečer u jedanjast uri nastane navala na ona četri kontejnera...“ Dotrča san do Šarca, pita ga ko je predsjednik Komisije, reka mi je da je to Željko Jerkov. Toga zlatnog košarkaškog reprezentativca Jugoslavije, danas predsjednika Gradskog vijeća Splita i odnedavno predsjednika Hajduka, znan 35 godina. Nazva san ga, glas mi je drća ka nikad: „Žele, nikad u životu te ništa nisan molija, sad ću te zamolit. Ako mojoj ulici ime Kršćanska ne vratite u Tršćanska, jeba mi pas mater ako neću učinit nešto šta će se čut daleko, daleko.... Žele, jesi me čujaaaaaa!“ Sićan se da je Jerkov odgovorija otprilike ovako: „Mosore, šta ti je!? Koja Kršćanska ulica, o čemu govoriš!“ Sićan se i to da san se zadera u mobitel, da mi mobitel nije ni triba jer bi me Žele ionako čuja na bilo kojen dilu Splita: „Znaš ti dobro o čemu govorin. Jadna smo mi država kad nan Crkva određuje kako će se koja ulica zvat!“
Počelo me gušit, izletija san vanka. Iša odma u svoju rodnu Tršćansku. Dobro da me koje auto nije udrilo... Doša san u ulicu, naša onoga koga san tražija. Moga susida Antu Grujicu zvanoga Barilo. Gromadu od čovika od dva metra i 120 kila, bivšeg boksača, ragbijaša i vojnog policajca. Kad san mu reka o čemu se radi, poludija je od muke i prodera se svojin zvonkin bason: „Prominit će oni p.... svoje matere, a ne ime naše ulice. Neka se samo usude doć s novon tablon ulice i pločicama na svaku kuću. Ajmooooo, dođiteeee, Mosor i ja vas čekamooooo!“
Dogovorene diverzije
Napravili smo plan: on će pokrivat vrh ulice, ja i Domagoj Mrkušić sredinu, a Blaž Limić i Marko Lalin dno ulice! Na ulazu u ulicu Barilo i ja ćemo stavit po noći ogromne pitare od cimenta pune cvića, blokirat ćemo ulicu ako triba, ali će Tršćanska ostat Tršćanska! Dogovorili smo se i to da ćemo po noći, ako ipak uspiju zalipit pločice s novin imenon ulice, sa svake zgrade skidat te nove pločice. Pa ćemo vidit kome će prije dosadit: njima stavljat nove pločice ili nama skidat ih!
Uša san u svoj stan, mater je sidila za stolon, žena je govorila s ćeron na telefon. Kad me moja stara mater vidila skinila je oćale, sklopila stranicu u Slobodnoj dalmaciji na kojoj je bilo njeno najomiljenije štivo, osmtrtnice, i rekla mi: „Sinko, cili si crven u licu, sigurno si negdi pija!“ Materi nisan ništa reka, otiša san prid ogledalo, skoro se nisan pripozna: bija san crven u licu ka crveni dres moga najdražeg kluba – Radničkog nogometnog kluba Split! Vratija san se u kužinu, pita mater di joj je tlakomjer, išla me naučit kako se miri tlak, ništa je nisan razumija, onda mi je ona izmirila. Skočila je i rekla: „Ajme meni, imaš 164 kroz 114!“ Nisan razumija šta znače te brojke...
