Milorad Bibić Mosor
Sve moje jeseni su tužne...
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Zovu me znani i neznani: „Šta se dogodilo, zašto nisi pisa u prošloj Epohi!?“ Moran priznat: nisan zna da svit toliko čita Epohu i da čita mene! Onda san ja zavrtija moga prijatelja Marka Pekicu u Epohu, sve mu ispriča, a on mi je reka: „Ja znan da je osmi misec u Dalmaciji rezerviran za strankinje, s naglaskon na Čehinje, ali isto si nan moga poslat tekst za prošli broj...“ A onda san mu prizna da san – zaboravija poslat tekst! On se nasmija i reka mi: „Za kaznu, napiši jedan tekst o tome kako doživljavaš umiranje lita i početak jeseni!“ Marko, evo ga...
UPIRANJE PO DALJINSKOME
Upiren po daljinskon upravljaču, evo je cili svit isprid mene, ne znan koji ću program gledat, od ova 44 programa koliko ih vidin ništa me ne zanima. Jebenti starost! A kad je bija samo jedan program, ma još i prije, kad smo u Splitu mogli vatat samo RAI, "po razreda" bi došlo u familije Borčić gledat bilo šta na oni njijov televizor marke Nikola Tesla. Onda je sve bilo zanimljivo, pogotovo kad bi došlo vrime od Sanrema. Tad bi došli po uru vrimena ranije uvatit misto u hodniku, šta je moguće bliže televizoru Borčićevih. Jedino je Romeo Borčić iz razreda ima televizor. Mislin na te dane, pala mi je na pamet serija Ogledalo građanina Pokornog s početka šezdesetih, kad bi u ponediljak u školi mi šta bi u subotu uvečer gledali tu seriju bili glavni u razredu. Pa prvi TV prijenosi nogometnih utakmica, pa one muzičke emisije šta bi išle – uživo! Sve san to gleda. A doma nisan ima televizor... A sad? Cili svit mi je "na dlanu", a ništa po mon guštu. Je, počela je starost...
I dalje upiren po daljinskon, vidin jednu facu koja piva, pari mi se poznat, ali opet mislin da san falija jer je oni šta mi sliči na ovoga šta sad piva bija puno, puno mlađi. Taman da ću uprit u neki drugi botun, a čujen kako ti malo stariji čovik, koji mi je ka poznat, piva: "Sve moje jeseni su tužne, a dani plačni su svi..." Sad mi je nekako i ta pisma poznata, je znan je, ali se ne mogu sitit pivača. I onda je on završija pivat, a spikerica je rekla: "Fala doajenu estrade Dušku Jakšiću!". Je, sitija san se, on je to, samo jedno trideset-četrdeset godina stariji. Kad san ga zadnji put vidija, tamo negdi šezdeset i nike, piva je onu: O, Juli, Julijana...
MIRIS NOVIH KNJIGA
Ali, u ciloj priči ti pivač nije bitan, počelo mi se vrtit po glavi ono šta je piva: Sve moje jeseni su tužne... Skočija san, reka sam sebi: "Čekaj, ovi čovik ima pravo, jesen je najtužnije, najdepresivnije godišnje doba. Je! Onda san se počeja sićat svih faza života, zaključija san: nikad nisan volija jesen! Nikad. Osin tamo one 1959. godine kad san prvi devetoga krenija u prvi razred osnovne škole. Taman san u sedmi misec navršija sedan godin, sićan se dobro, jedva san čeka ti prvi dan škole. Pantin bile dokoljenke i trike-trake u kojima san prvi dan iša u školu. Jedino san te godine dva puta dobija one lipe bile trike-trake. Za prvi maja i za prvi dan škole. A obično bi ih dobija samo za prvi maja. I ta jesen 1959. godine mi je bila jedina lipa jesen. A sve ostale su stvarno tužne. Onda san promislija da nisan "malo propuva", počeja san okolo zvat prijatelje, puno njih se složilo da su i oni malo pali u depru. Čeka san vijesti za vidit tu biometeorološku prognozu, kako li se to već zove šta se sad počelo davat nakon prognoze vrimena. Vidija san da se "oni čovo" ne smije, da su mu usta, baren za Dalmaciju, put doli. Znači, to je to!
Gruba je jesen. Puno gruba. I uvik je bila. Dok smo bili dica radovali smo se svakon danu lita, kupanju, svin onin dičijin radostima koje lito donosi sa sebon. A onda bi došla jesen, sva ta lipost bi nestala, tribalo je počet odit u školu. I jedino šta je ujesen bilo lipo bija je oni lipi miris novih knjiga. Ala, koji je to gušt bija listat nove knjige, pa onda poć "upopelit teke". Je, tako se to onda zvalo. Oni malo bogatiji u razredu imali bi plastične korice za knjige i teke, a oni šta nisu imali puno love to bi "upopelili" u pak-papir...
VRIME UČENJA
Onda je došlo vrime srednje škole, lito je bivalo sve zanimljivije i lipše. Počelo se ić na ples, došle su i prve litnje ljubavi... Bilo je važno pocrnit u šest misec prije nego "navale strankinje"... Pa onda obuć bilu majicu ili košulju, tako da se "vidi kontrast", pa onda na koju litnju teracu na ples. Pa čekat oni "zadnji ples" koji je obavezno bija tango, pa onda po mogućnosti opratit damu do mista di stoji.... I sve ono šta uz to ide. Radovali smo se svakon danu lita. A onda bi došla i – sve bi puklo! One bi išle ća iz Dalmacije, mi bi morali u školu. Onda ni nove knjige više nisu mirisale, niko nije upopeljiva teke, u modi su došli rokovnici, u njima bi "pisali sve predmete", zvali bi ih – svaštara! I odma bi počeli govorit: ala, kad će lito!
Onda su došli studentski dani, opet priko lita ista pisma ka iz gimnazijskih dana, ali sad puno žešće i intenzivnije, pa opet "šaka u glavu" u jesen. S tin da bi sad došle i druge muke: tribalo je polagat ispite! Srićon da san se drža one kako osnovna škola traje osan godin, a fakultet je ipak malo teži, pa triba studirat baren osan i po godin...
