Fotografija kamermana i snimatelja HTV-a
Milorad Bibić Mosor
Višala na Rivi
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Znate li onu zajebanciju o dva Splićanina. O jednon titoisti i jednon tuđmanovcu. Ka penzioneri šetaju novon spliskon Rivon. I ovi titoist reče prijatelju tuđmanovcu: «Znaš li ti je li prije, dok je bija živ drug Tito, bilo – jaje ili kokoš?» Ovi tuđmanovac je popizdija čin mu je prijatelj titoista spomenija Tita i odbrusija je: «Koji kurac mi spominješ Tita uz pitanje je li prije bilo jaje ili kokoš? Ne znan, to niko ne zna!» A titoist mu odgovori: «Znan ja! Prije, dok je živija drug Tito bilo je – svega!»
Bidni stokilaši
Zašto za uvod ova priča o titoistu i tuđmanovcu? Zato jer se dogodila na novoj spliskoj Rivi. I ja san je sluša. Uživo. Neću van reć koja su to dva profešura matematike u penziji vodila razgovor koga san pripriča. Samo znan da san ih pozva na kavu isprid otela Bellevue, zato jer u to vrime na Rivi nije bija otvoren ni jedan štekat. Čekali smo kad će doć štekati na Rivu i konačno ih dočekali. A onda je sve nas, koji težimo od sto kili na više, dočekalo iznenađenje: katrige na štekatima mogu podnit težinu od samo 85 kili!? Je, tako je pisalo u novinama, to je počelo kružit Spliton od usta do usta. Oni koji ima sto kili ne more doć na Rivu popit kavu. Prosest će se katriga, opizdit će guzicon u nove tehnobeton ploče na Rivi! I još će platit globu jer je svojon težinon razbija katrigu...
Moran van reć da pizan više od sto kili, kad san zadnji put sta na balancu bilo je ravno 114 kila. Šta moja 204 centimetra visine i 54 godine života dobro podnose. Odlučija san: gren sist na te katrige na Rivu! Obuka san stare rebatinke, da mi se kad ispod mene pukne katriga, nove rebatinke ne razbiju. Spušta san se Marmontovon ulicon, pun snage, dišpeta, neka ja buden prva žrtva novih katriga na novoj Rivi. I doša san. Katrige su mi parile đentilasto, jadno. Donija san revolucionarnu odluku: iden sist! I sija san. Ispružija san dlanove da se, kad katriga pukne ispod mene, dočekan na ruke, a da ne opizdin guzicon u tehnobeton. Ali, nisan pa. Naručija san espresso. Gledan, još uvik san na katrigi. Onda san se počeja vrtit, mišat guzicon, malo se dizat pa spuštat... Ništa. Još san na katrigi. Onda san se diga, pa cilin šucom opizdija guzicon u katrigu. Ajde, pukni više! Ma kakvi... Sidija san tako po ure, miša se, vrtija, tresa, a katriga ostala cila.
Jebite se svi vi šta ste govorili i pisali da katrige na Rivi mogu podnit najviše od 85 kili... Da san zna da ste lagali ne bi moja guzica sila na štekat na Rivi. Da mi se svit smije kad me vidija šta sve činim na katrigi. Parija san – šimija!
Stupovi zaminili tehnobeton
E, kad san počeja s Rivon, moran s njon i nastavit. Misecima su se Splićani karali oko toga koja je podloga najbolja i najlipša. Je li tehnobeton rješenje za Rivu? Ili cila mora bit od kamena? Sigurno ste čitali i slušali sva ta podjebavanja i prepucavanja. I svi su čekali kad će se otvorit nova Riva. Da se vidi kakve su te ploče od tehnobetona koje je po Splita pljucalo, a po Splita govorilo kako je to moderno. Osvanija je Dan Svetog Duje, s njin je osvanila i nova Riva. I onda se dogodija mirakul: niko nije spominja tehnobeton!? Ni oni šta su navijali za tehnobeton, ni oni šta su bili za kamen! Umisto podloge počelo se govorit i karat oko – stupova! Je svitu moj, na Rivi je postavljeno «mali milijun» stupova. Svaki stup ima dvi funkcije: nosač je za tende, a ujedno i rasvjetni stup! E, oko toga se sad Splićani više karaju nego prije oko kamena i tehnobetona. Po Splita misli da su ti stupovi ultima moda, da oni s tendama pare jarboli s jedrima. A po Splita jebe sve živo onima ko ih je projektira. I zovu ih – višalima koji su zaklonili pogled na Dioklecijanovu palaču! Čuja san i najbolju zajebanciju jednoga staroga Splićanina: «Znan zašto su na Rivu stavili ova višala? Ima ih taman toliko koliko i nas pravih Splićana u Splitu. Tako da se svaki od nas more obisit za jedno višalo na Rivi!»
Dičiji svetac
Svašta san čuja u ove svoje 54 godine, ali nikad nisan čuja da postoji i – dičiji svetac! A onda san to čuja na sedmi petoga ove godine. Na dan zaštitnika Splita Svetoga Duje. Čuja san da je baš on, spliski Sveti Duje – dičiji svetac! I da dica baš njega najviše vole. Čekajte malo, ja se u svece baš ne razumin, ali znan još iz ditinjstva da su svi moji prijatelji, koji su virovali u svece, dobijali darove na 13. dvanajstoga. Na Svetu Lucu! Pa su sutradan u školi nama, koji smo naučili slavit samo Prvi Maja, Dan Republike i Novi Godinu, vadili mast govoreći: «Pogledaj, pogledaj, šta je meni donila Sveta Luce!» Od ditinjstva je meni dičiji svetac mogla bit samo Sveta Luce, a sad san čuja da je to – Sveti Duje! I onda san dozna zašto. Je, Sveti Duje je dičiji svetac. I gotovo. Nikad nije bilo niti će ...
