Šarm starog fotografskog stakla
Milorad Bibić Mosor
MARČANE BURE
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Svršija nan je treći misec. Ožujak ili mart, kako van drago. Stari Splićani zvali su ga – marč! Pa bi onemu koji bi kasnozimskoga sunčanoga dana sidija na suncu znali reć: «Ovi je najeba! Koga marčano sunce zaljulja, ti se lako ne razljulja!» Tako nikad ne bi govorili onima koji bi usrid lita, po najvećen zvizdanu, okrenili glavu suncu, ali kad bi to ko činija u trećen misecu, u marču, onda bi mu se čudili. Zašto? Nikad nisan dozna odgovor na to pitanje!
MARJANSKA TERAPIJA
Bija san zadnje nedilje ovega marča sa Jeron Eterovićen iz Pučišća na Braču. Zanimljiva je faca barba Jere. Bija je pomorac, tuka je more skoro četrdeset godina, a kad su svi mislili da će poć uživat u penziji u svojin Pučišćima, u miru otoka Brača, on je te godine penzije odlučija činit u Splitu. I evo, već 16 godina uživa u penziji, svaki dan, zimi i liti, po buri, kiši ili najžešćen suncu, on učini svoj đir oko Marjana. Te zadnje ovogodišnje marčane nedilje mi je reka: «Valja virovat doktorima, pogotovo kirurzima. Ali, najeba je oni ko in stoposto viruje. Da pijen sve one tablete šta su mi ih dali, ja ne bi ništa triba jist cili dan. Bija bi sit od tih tableta. A ja popijen samo one za srce i tlak, a sve ostale tablete zamini mi – šetnja po Marjanu!» Reka mi je barba Jere da je skratija bolnički oporavak nakon operacije kuka jer je tija šta prije na Marjan. I najprije sa štakon, a onda vrlo brzo bez nje, svaki dan je osjeća kako bolje i sigurnije hoda. A sad više ne ide samo po ravnome nego i po «gobavon dilu» Marjana. A kad je to reka doktoru koji ga je operira, on mu nije tija virovat. Pa su se dogovorili nać u marjanskoj uvali Bene. Likar je doša auton, a barba Jere na noge. Likar nije virova, mislija je da je šjor Eterovića niko doveja auton, pa mu je predložija: «Vi hodajte, a ja ću koračati iza vas da se uvjerim šalite li se kad mi govorite da ne koristite štaku!» I naš junak, dragi barba Jere, počeja je ić malo brže nego je normalno, likar se koračajući za njin zapuva, nakon sto metri mu je reka: «Gospodine Eterović, gospodine Eterović, virujen, virujen...» A onda je je barba Jere isprid njega učinija tri-četri čučnja, čak i potrča tri-četri koračića i reka mu: «Fala van šta ste me operirali, ali za oporavak neću slušat vas nego – sebe!»
U PO MARČA - SIPA I KOMARČA!
Suboton ujutro mi je veliki gušt otić do spliske Peškarije. Bit tamo uru vrimena znači uživat u jednoj pravoj spliskoj opereti. Ima tu pisme, glume, smija, veselja, zajebancije… Ka recimo u Maloj Floramye i Spliskon akvarelu velikoga maestra Ive Tijardovića. S tin da je u ulozi maestra – Damjan Smoje! Je, Damjan Smoje je spliski maestro od Peškarije. Veliki meštar, čovik koji svakoga zna, kojega svi znaju, čije mišljenje svi uvažavaju. Dođu mu znani i neznani, pitaju ga za savjet, Smoje prođe rukon priko brka, da mot onome ko ga pita za savjet da ga prati, dođe do banka i reče mu: “Kupi ovu ribu ovod!” I nema šanse da će Damjan Smoje falit, da će koga krivo svitovat, da će se on privarit pa ne pripoznat koja je riba najbolja. A kad ga prijatelji pitaju koja je za njega najbolja riba, on odgovori: “Friška!” S tin da ne krije kako mu najdraže izist brujet. I to od – mišane ribe! Nema šanse da će Damjan Smoje s Peškarije odnit za učinit brujetadu išta drugo osin mišane ribe. Nikidan se sitija kako su stari Splićani znali govorit kako je srdela kraljica mora, kako se more spremit na mali milijun načina, on to priznaje, ali isto je reka da mu je od srdela draža oborita riba. I da se drži onega kako triba poštivat ono šta su stari govorili: ribu valja jist ovisno o stađunu! A kako je, dok smo govorili, bija misec marč, sitili smo se one stare: “U po marča, sipa i komarča!” I odma san iša kupit sipe…
UŽIVANJE U CRNON GEMIŠTU
Barba Robert Borčić je bija prvi čovik kojega san vidija da u crno vino ulije mineralnu vodu. Puno puti bi mu znali reć: “Robert, u crno vino se ne ulije mineralna voda!” A on bi odgovorija: “More bit, ali ja je ulijen. I guštan pit crno vino s mineralnon!”
Sitija san se barba Robertove navike kad je u spliskoj konobi Hvaranin jedan talijanski bračni par zurija u mene ka u čudovište kad san u crno vino uliva mineralnu vodu. Priznajen, to san naučija od barba Roberta, prova san tu kombinaciju jedan put na teraci njegove vikendice u Supetru na Braču, I otad – zavolija crni gemišt! Ledeni, dakako. Talijani gledaju, čas mene, čas čašu u kojoj se umisto crnog vina pojavila tekućina ljubičaste boje, kad su vidili da san ta dva deca s gušton popija, pogledali su jedno drugo i vidija san da in ništa nije jasno. Kako znan ništo talijanskog jezika, upita san šta in je to toliko čudno? Odgovorila mi je simpatična Talijanka, nasmijala se, uzdahnila i rekla: “Grijeh je miješati vino s mineralnom vodom. A ako to već netko i učini, onda je to obavezno – bijelo vino. Crveno vino i mineralna? To je nemoguća kombinacija, to prvi put vidim!” I onda se dogodilo čudo. Čudo neviđeno! Ponudija san in da provaju, da samo malo gucnu ti “otrov” u kojen ja uživan. Talijanka je pristala, Talijan nije tija ni čut za to. I znate li šta se dogodilo? Kad je Talijanka potegla dec tog crnog gemišta, kad ga je progucala, kad je jezikon prišla priko usana, čulo se samo: “Mmmmm!” I onda je ispila ostatak iz čaše, rekla mužu: “Moraš probati, moraš, ovo je dobro!” On dakako nije prova, baren ne tad, a ja san siguran da su rodbina i prijatelji Talijana, koji su toga popodneva bili u spliskoj konobi Hvaranin, po njihovon povratku u Italiju provali specijalitet barba Roberta Borčića. I da su uživali u njemu jednako kao barba Robert i ja...
