Milorad Bibić Mosor
MARJANE, MARJANE...
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Zatvorilo nan Rivu. Umisto penzionera koji po cilo jutro ubijaju vrime šetajući Rivon gori-doli, govoreći uglavnon o politici i tome u kojega su likara bili i na koje pretrage tribaju ić, umisto spliskih lipotica koje oko podneva, uglavnon suboton i nediljon, špartaju Rivon ka da su na manekenskoj pisti ili izboru za Miss svita, zadnjih dana 2006. godine na spliskoj Rivi carevali su bageri, buldožeri, ko zna koje sve makinje koje su od najpopularnijeg mista u Splitu učinili gradilište.
S KANOĆALON NA PRVU VIDILICU
Stavili su oko Rive ograde tako da oni Splićani, kojima je najvažniji posal komentirat šta se sve događa u gradu i govorit kako ništa ne valja, ne mogu vidit kako izgleda raskopana Riva. I to jesu li možda iskopali koji grob iz vrimena Dioklecijana, je li se ispod Rive more bit nalazija kakvi rudnik zlata i ono od čega se Splićanima unaprid diže kosa na glavi – jesu li možda iskopali koji korjen od palme pa bi nova spliska Riva bila unakažena. E, ali ograda in je zatvorila pogled na Rivu, a kako bi oni pukli da ne komentiraju šta se na njoj događa, Splićani su se domislili kako ipak imat kontrolu nad radovima na Rivi. I to kako? Svaki dan more ih se vidit s kanoćalon u ruci kako se polako skalinama penju na prvu vidilicu na Marjanu. Na ono misto s kojega puca pogled na Split, pogotovo na Rivu. Na ono misto s kojega je desetljećima slikavalo Split pa bi se te razglednice, s onin obaveznin – Pozdrav iz Splita – slale pošton na sve strane svita. E, na toj vidilici svaki sunčani dan morete vidit kojeg spliskog penzionera kako vata poziciju da kroz kanoćal gleda radove na Rivi koja mu je odozgora ka na dlanu. Bija san jednu nedilju tamo i krepava od smija. Jer, koliko koji penzioner piza vidi se i po tome koliko mu je kvalitetan kanoćal. Jebeš one kanoćale šta približavaju samo dva, tri puta, valja imat kanoćal šta povećava baren pedest puta tako da se s Marjana na Rivi more vidit svaki iskopani kamenčić, svaki grumen zemlje. Jedan penzioner ima je baš takvi kanoćal, kad je počeja prenosit na glas šta sve vidi na Rivi, oni šta su imali slabije kanoćale odma su svoje stavili na zidić i čekali red da bi ćirnili Rivu kroz taj superkanoćal. I svi, baš svi, govorili su isto: "Pizda in materina, šta su ovo učinili od Rive. Cilu su je raskopali..." A kad je jedan mlađi prolaznik, dobacija: "Gospodo penšjunati, šta to govorite!? A kako će uredit Rivu ako je skroz ne raskopaju!?" Svatili su ST penzioneri da je mladi gospodin u pravu, ali nisu mu dali gušta nego su ka po dogovoru uglas odgovorili: "Mulac jedan, ko te šta pita!" A ti, kako su ga oni nazvali mulac ima baren 40 godina. Čuja je on šta su mu penzioneri rekli, nasmija se i mirno se nastavija penjat na Marjan prema crkvici Svetoga Nikole...
VELIKE MARJANSKE TAJNE
Kad san već spomenija Marjan, palo mi je na pamet cili ovi tekst pisat o Marjanu. U ono vrime, a bilo je to u šezdesetin godinama prošloga vika, a sigurno i ranije, Marjan je bija ljubavno gnjizdo za Splićane i Splićanke. A bome i za strankinje koje su spliski galebovi vodili na ti najlipši dil Splita. Je, pogodili ste, pogotovo uvečer. Tad se liti moglo vidit kako, kad bi se počelo smračivat, Splićani na svin jezicima svita objašnjavaju strankinjama kako se Split najbolje vidi s Marjana. Pari mi se da je malo koja strankinja povirovala da ih Splićani vode u Marjansku šumu gledat Split noću, more bit da su zato i rado išle na Marjan. Obavezno bi se stalo u kafiću na prvoj vidilici. Popilo piće, onda je u modi najviše bija amaro, ali i vermut, pa kad bi se zgodnoj Čehinji, Njemici ili pripadnici kojeg drugog naroda šta bi liti rado dolazile na Jadran, malo zavrtilo u glavi, spliski galeb bija joj je pri ruci i zagrlija je da slučajno ne bi pala i ruvinala nogu. A onda bi s njon umisto da se spusti u grad, otiša još dublje u Marjansku šumu. Šta bi tamo činili ne triba van ni govorit. Oni sami pripovidali bi da su parovi Splićana i strankinja sidili na svakoj marjanskoj šentadi, a svako malo bi po koji par izlazija zagrljen iz šume i veselo cvrkučići počeja se spuštat prema gradu. Ko zna koliko se malih Splićana i Splićanki napravilo na Marjanu, jer, nisu samo na Marjan išle strankinje. Nego i domaće cure. Tako da bi se danas jedan dobar dil muških u Splitu moga slobodno zvat – Marjan, a dobar dil Splićanki – Marjanka! Po imenu mista na kojemu su, oprostite na izrazu – napravljeni!
SKIDANJE KILA NA TRIM STAZI
Odavno se zna da one stvari, osin šta mogu učinit dite, mogu učinit i to da oni šta te stvari čine usput i smršave. Dakle, Marjan je idealno misto za skidanje kila. Zato Splićani i Splićanke i po danu idu na Marjan. Ma, šta van je, kako ste mogli promislit to šta ste promislili!? Ne idu oni po danu činit one stvari, nego idu na sjevernu stranu Marjana da bi na trim stazi skidali kile. Šetajući, brzo hodajući, a sve više i trčeći. E, kad san spomenija trčanje po Marjanu na pamet mi je pa veliki, genijalni Miljenko Smoje. Uvik je govorija: "Ja mogu razumit da muški trčedu za ženskon, da trčedu isprid milicije, ali nikako ne mogu razumit da trčedu, a ne moraju!?" Smija se Smoje onima šta se nacipaju dobre i spize i vina, pa onda idu gubit kalorije na Marjan. Govorija je Smoje: "Manje jist i lokat, pa onda neće tribat skidat kile!" E, ali se na Marjanu sve više svita bavi skidanjen kila. Pogotovo u proliće, u peti misec kad cili Marjan zavonja najlipšin mirisima. Ne samo zato šta onda sve procvita nego i zato šta mlade ženske namirisane svin mogućin parfemima i dezodoransima, u najskupljin trenerkama svih boja navale na Marjan. Pa ajde, šetaj, trči, znoji se. Znate li zašto? Da, kad dođe lito, kad izađu na plaže u one krpice šta se još uvik zovu kupaći kostimi, mogu bit mirne da se neće vidit ni mrvicu celulita, da o salu ne govorin. Jadne one, toliko se izmore da pare maratonci kad nakon 42 kilometra na maratonskin utrkama uđu u cilj. Pa skoro počnu povraćat od muke, triba in likar...
