Milorad Bibić Mosor
BABLJE LITO? ETO GA BABAMA!
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Molin vas lipo, recite mi iman li pravo kad poludin... Tija san napisat kad popizdin, ali Epoha je toliko fina, kulturna, sofisticirana i ozbiljna, da ne trpi takve proste izraze, pa se vraćam onome – kad poludin! Dakle, svitu moj, priznajte da iman pravo kad poludin na sve one šta govore kako nema lita do Babljeg lita, kako je deveti misec najlipši misec u godini, kako je to Bablje lito toliko lipo i ugodno za to nije za virovat.
OĆU PRAVO LITO!
Znate li ko govori kako je Bablje lito najlipše? Oni šta su ušli u jesen života, oni šta in je u životu najvažniji komod, oni šta in smeta litnji šušur, sve one radosti koje lito nosi sa sebon. A ovo Bablje lito? Eno ga babama. I didama. Zato se i zove Bablje lito jer samo babe i dide uživaju u njemu. Više babe jer se zna da didovi odlaze na oni svit puno prije baba. Tako da babe same mogu uživat u ton svon Babljen litu... A didovi uživaju gori jer su daleko od baba. I svima dobro!
Evo, ja san u sedmi misec navršija 54. godine, a još se čutin ka mladić. I ne pada mi na pamet govorit kako je Bablje lito najlipši dil godine, kako je ti deveti misec ludilo od miseca za kupat se. Svitu, moj zna se šta je lito, pravo lito: od prvi sedmoga do prvi devetoga! Ta 62 dana, to je lito. Kad su plaže pune, kad mlade ženske u onin krpicama šta se zovu kostimi šetaju plažon, izlaze iz mora, pa in se one mokre krpice prilipe uz tilo... Majko moja, koja je to lipa slika. Pravo lito je kad se užge asfalt, kad se od vrućine ne more disat, kad se istuširaš, a sekund poslin nego izađeš iz kade budeš mokar ka da si izaša iz mora. Pravo lito je kad dođeš uvečer na ples na neku teracu. Pa sinjaješ koja je ženska slobodna, čekaš zadnji sentiš i onda je otpratiš do otela. Pa ako te pozove u sobu... E! Pravo lito je kad strankinje navale u sva dalmatinska mista, kad svugdi čuješ češki, njemački, talijanski, francuski, mađarski, slovenski... Pravo lito je i kad ti domaće ženske ne padaju na pamet, intraš ih koji put u ulici, na plaži, ali sve ono šta si s njima govorija i planira do lita više ne važi. Jer, strankinje su u điru... E, to je ono šta vridi. Šta će mi Bablje lito, ja žalin – di je ono pravo lito? Oću pravo lito!
DEPRESIVNA JESEN
Uvik je početak jeseni baca u depresiju. Samo se u ono vrime to nije zvala depresija, ko je onda u socijalističkoj Titovoj Jugoslaviji zna za rič – depresija! Mi smo umisto depresija govorili – ala šta san u kurcu! A kako nećeš bit, nesmin zbog Epohe napisat u kurcu, nego u penisu, kad je početak devetoga miseca nosija sa sebon sve ono šta nisan volija. Svršilo bi lito, plaže bi postale puste, sve one strankinje, s naglaskon na Čehinje, išle bi doma... Počinjala je škola. Kad san svršija gimnaziju i upisa Elektrotehnički fakultet počinjali su jesenski ispitni rokovi. Skratija bi dan, umisto sunca i one lipe litnje vrućine tribalo je obuć duge rukave, duge gaće... Počela bi padat ona dosadna jesenska kiša. Ajme majko! Pa kad je tako, a tako stvarno je, ko onda more volit jesen? Već san reka – babe i dide! Za jednu stvar priznajen da jesen vridi: to je – grožđe! Ala koji bi gušt bija prije jematve upast u vinograde. Uvečer, kad ti plan more upropastit samo ako je u vinogradu odvezan pas. A ako samo laje – neka laje! Pa upadneš u vinograd, uzmeš dva, tri, četri grozda.... Pojiš ih prije nego se vratiš doma, pa onda usput na koju špinu ideš se nalit vode... Pa te tako zavrti u drobu da jedva dođeš do doma za sist na zahod. A bilo je i onih koje bi proliv uvatija dok su trčali prema stanu i zahodu... Ala šta san grez: ja u finoj i kulturnoj Epohi o prolivu!? Ma, ne pišen ja o prolivu nego o jeseni, a šta ću kad nas je proliv najviše vata u jesen....
STRANKINJE PIŠU PISMA
Skužajte, znan da san dosadija, ali opet ću malo o strankinjama. Evo, još samo ovi put i neću više. Jesen nan je bila tužna i zato šta bi liti uvatili koju strankinju, a ona zadnja šta smo s njon bili na izdisaju lita, obično je bila najdraža. Pa bi pala i koja suza, s njene strane, kad bi na kraju osmog miseca morala ić ča. Onda bi dali svoje adrese, ne bi prošlo ni petnajst dana od srceparajućeg rastanka, a došlo bi pismo. Niki su dobijali pisma iz Berlina, Dortmunda, Dusseldorfa ili Munchena, a ja san početkon jeseni dobija pisma iz Bratislave, Brna, Gotvaldova, Košica, Praga, Žiline... Ondašnja Čehoslavčka bila je "moje područje" kad je o strankinjama rič. Dobija bi pismo, marka na pismu je znala bit ukrašena cvitićima, srcima... Jedva bi čega rascipat tu kuvertu, a unutra bi na češko-hrvatskon nepostojećen jeziku pisalo otprilike ovako:
- Draga laska, ljubavi moja! Musim ti kazati da sem tak tužna što ti ostal u Splitu a je sem u Pragu. Tak te mam rad, a ti si tak daleko od mene... Prosim te prijdi do Praga, ja mam tetu koja živi sama, budeme tam spolu kedi tete ne bude domu... A ja budem prijti do Splita na sljedeće leto. Budem hovorit s mamom da prijdem sama, a da oni ne dođu do Splita nego u Bulgariju.... Prosim te laska moja, ljubavi moja, prijdi do Praga, ja sem sve povedala teti... Ona je tak dobra, ona ne bude o tom hovorit mojoj mami... Ni tati!...
