Milorad Bibić Mosor
Ela i Slon
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Znan šta mislite o onoj definiciji Splita ka – najluđeg grada na svitu! Oni koji nisu baš žestoki kritičari Splita i Splićana kazat će kako je to besmislena otrcana fraza, a oni kojima je Split daleko od srca to će nazvat – čistin idiotizmom! Ali, virujte mi, Split je stvarno najluđi grad na svitu. Ja ću to provat i dokazat...
SPLISKE ZAJEBANCIJE
Što mislite di se čoviku za njegov pedeseti rođendan na radiju naručila pisma Ive Robića "Ta tvoja ruka mala"? U Splitu! Znan, sad ćete se upitat – a što je tu ludoga, karakterističnoga samo za Split? To što ti čovik – ima samo jednu ruku! A od druge, komadić ispod ramena... Di čovik koji se ide operirat i leži gol na operacijskon stolu, koju sekundu prije nego će zaspat i ko zna oće li se ikad probudit, reče kirurzima koji mu već stoje nad glavom: "Drugovi, biću otvoren!" U spliskoj bolnici Salus. A di se može dogodit da tog istog čovika kad se probudi u bolesničkoj sobi dočeka vijenac na kojen piše: "Posljednji pozdrav dragom prijatelju...." I u potpisu dva luđaka koji su ti vijenac poslali. Opet u toj spliskoj bolnici. A je li se bilo di na Baloti zemaljskoj more dogodit da tog istog čovika kad izađe iz bolnice prid zgradon di živi dočeka – pravi pravcati sprovod njemu u čast! S trubačen koji mu je odsvira "Tišinu"! To se dogodilo samo u Tršćanskoj ulici u Splitu. Svaki osvajač Wimbledona dočekan je u svon gradu pismon, cvićen, koktelima, primanjen kod gradonačelnika, ali prvi transparent koji se vidija na spliskin ulicama kad je Goran Ivanišević osvoija Wimbledon bija je – "Fala kurcu Gorane!" A na drugome je pisalo: "Pa je Wimbledon, pašće i Ana Kurnikova!" Eto, zato i za još "mali milijun" stvari ja mislin da je Split bija i osta – najluđi grad na svitu! Ma što na svitu!? Na svitu i – okolici!
SPLISKI GALEBOVI
Još jedan detalj nikidan, kad je prvo pravo prolitnje sunce počelo tuć u glavu, pokaza je da je Split ludi grad. Ali, moran udrit najprije malo uvoda... Svi smo mi u godinama prvoga zaljubljivanja urezivali u klupe, u debla stabala, ma di sve nismo, imena svojih cura. U Splitu se to najviše činilo na Marjanu, u onin debelin listovima agava. Imena na agavama su se minjala ovisno o godišnjen dobu. Zimi, u proliće i na jesen to su bila spliska imena zaljubljenjih parova. Ka na primjer: Stipe i Luce, Jere i Cvita, Tonči i Marica, Mile i Ivana... Liti bi bilo malo drugačije. Spliska muška imena bi ostala, a umisto splitskih ženskih imena, na debelin listovima agava pojavila bi se imena cura iz Čehoslovačke, Mađarske, Rusije, Njemačke... Pa bi se moglo vidit i ovo: Stipe i Jana, Jere i Zsuzsana, Tonči i Tanjuška, Mile i Urlike... Jer, mladi spliski galebovi vodili bi uvečer na Marjan lipe strankinje da in, po noći pokažu kulturno-povijesne znamenitosti Splita! Problem bi, tamo kasnih šezdesetih i početkon sedandesetih godina prošloga stoljeća, zna bit strani jezik. Ali ako mladi preplanuli Splićanin nije zna jezik koja govori cura s kojon bi iša na Marjan, onda bi joj, po preporuci starijih Splićana, odma da – tumača u ruku! Oprostite drage dame, tako van je bilo...
SPLISKI LJUBAVNI POČETAK
E, sad ću se vratit na ono nikidan na Marjanu. Svako malo na listovima agava urezano – Ela i Slon! Čekaj malo, nigdi na Baloti zemaljskoj to ne more bit urezano nego samo u Splitu. Da Ela i Slon!? Čujen, niki stariji to komentiraju, čude se kako je moguće da bilo koja Ela i bilo koji Slon budu skupa. Ta Ela mora bit niko lipo, mlado, nježno, smišno žensko biće, a Slon ne more bit ništa drugo nego – slon! I ta Ela i ti Slon spojili su se baš u Splitu. I tu svoju vezu urezivali na listovima agava...
Kod crkve Svetog Jere, na južnoj strani Marjana, di je na najviše mista urezano – Ela i Slon slušan komentar penzionera. Jedan od njih govori kako je vidija Elu i Slona. Slon stvarno sliči na slona, a Ela je puno mlađa i puno lipša. Bili su na Marjanu s dvoje dice, to nisu njijova zajednička dica. I vidija ih je kako urezuju to Ela i Slon. Još zna i to da rade u jednoj banci u Splitu. I sad je pala teorija: sigurno su u braku, sigurno se vole tajno! A onda je najglasniji penzioner s hvarskin naglaskon napravija cili scenarij: "Oni nigdi skupa ne mogu izać vanka, more bit da se ka slučajno nađu uvečer u mračini na Marjanu!" Sluša san malo spliske penzionere koji su svaki, ali baš svaki dan na Marjanu. Sve oni znaju, od svjetske politike, priko leta na Misec, toga kako se sprema najbolji brujet, do priče o marjanskin junacima Eli i Slonu. Produžija san dalje, ja san na Marjanu ipak radi vatanja kondicije...
SPLISKI LJUBAVNI KRAJ
Prošlo je četiri-pet dana, opet san lija znoj trčeči velikon uzbrdicon od Instituta do vrja Marjana, na jednoj šentadi sidili su oni isti spliski penzioneri. Rekli su mi da samo minut stanen, zanimalo ih je ništo o tenisu, tili su doznat od mene more li Ivan Ljubičić ikad osvojit Wimbledon ka Goran Ivanišević? Reka san: "More, more, ali ko zna oće li!?" Nasmijali su se, onda je oni Hvaranin reka: "Sićaš li se što san ti govorija o onin zaljubljenima Eli i Slonu... Nisu više skupa. Bilo je puno ženskih što in je bilo krivo što se Ela i Slon vole. Zvali su in familije, uznemiravali telefonima i mobitelima, pritili pismima, Ela je od straja pobigla od Slona... Sad nije sritna ka prije dok je bila sa Slonom, ali je mirnija. A Slon? Eno ga na šalteru u banci, cili nervozan, više nije isti čovik, niko ga ne more pripoznat... Ali, proće ga, vrime liči sve..." Jedan drugi penzioner, koji zanaša malo na vojvođanski, sigurno je u Splitu prije puno godin bija oficir, doda je: "Dobro reče Đorđe Balašević – sve velike ljubavi nesrećno završe!" ...
