Milorad Bibić Mosor
Dan žena
PišeMilorad BIBIĆ MOSOR
Bili smo mala dica kad nas je naučilo: 8. marta se slavi ka međunarodni Dan žena! Znali smo da se treći misec zove ožujak, za svaki datum u ton misecu rekli bi ožujak, ali osmi dan nije bija osmi ožujka nego – osmi marta! Zašto? Ne znan!
MAJČIN DAN
Važan je bija ti 8. marta, Dan žena, mi smo ga zvali Majčin dan. Dan prije učiteljica bi nan rekla kako ne smimo zaboravit doma materi čestitat Majčin dan, a matere bi nan sto puti govorile da ne smimo zaboravit čestitat učiteljici Dan žena. Ti dan bi ja obavezno svojoj materi Zdenki donija buketić ljubičica i reka: "Sritan ti majko Majčin dan!" Ona bi me pomilovala po glavi, poljubila, znala bi i zaplakat. A učiteljici u školu nismo nosili ljubičice nego bukete cvića. A niki bi uz cviće donili i bonbonjeru Kraš. Došli bi isprid table, stali mirno i rekli učiteljici Mariji Mladin: "Drugarice učiteljice, sritan van međunarodni Dan žena!" Učiteljici bi bija pun stol cvića, cili razred je lipo mirisa. Ka ni jedan drugi dan u godini...
SLAVLJE DRUGARICA
Onda smo naresli, 8. marta više nismo spominjali ka Majčin dan nego samo ka Dan žena. Znale su se regule tega dana... Drugarice bi u svoje radne kolektive došle upicanjene ka da idu na maturalni ples ili na vinčanje. Nema šanse da bi se tega osmomartovskoga jutra išta radilo. Onda bi oko jedanajst uri bila zakuska za zaposlene drugarice. Di je bilo više drugova nego drugarica. Popija bi se bićerin kruškovca, a puno godina kasnije i bićerin viskija ili konjaka donešenog iz neke države truloga kapitalizma, a onda bi se čulo ono – psssst! Jer, na redu je bija govor druga direktora. On bi, obavezno u veštitu koji je baren prije četri-pet godina izaša iz mode, s kravaton koja stoji ukrivo i zakopčanin botunima na jaketi, uzeja u ruku bićerin i reka:
- Drugarice i drugovi! Danas je 8. marta kad slavimo međunarodni Dan žena. Dan kad su se drugarice izborile da imaju jednaka prava u svemu kao i drugovi muškarci. To je bio veliki dan za sve nas. Jer, naše drugarice su snaga našeg kolektiva, svojim nesebičnim poržtvovanjem one pridonose uspjesima našega kolektiva, a samim time i uspjesima našega samoupravnog socijalizma kojemu nas je naučio naš voljeni drug Tito....
Tada bi najgrlatiji drug, ka slučajno, zavika – "Živija drug Tito"! Svi bi poslin njega uglas zavikali: "Živijaaaa"! A drug direktor bi nastavija govor:
- I zato, drugarice i drugovi, svima vama, a naročito našim drugaricama, čestitam današnji Dan žena. Sa željom i nadom da će i od sada, jednako kao i dosad, biti od velike koristi našemu kolektivu, a samim time i našoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Živjeli i sretno!
OBID DO ZORE
Ispija bi se bićerin, svi bi zapljeskali drugu direktoru, poija bi se sendvić, obavezno od pršuta i sira, popila čašica vina, satra koji kolačić proizveden u domaćoj radinosti vridnih drugarica, srknila bi se kafica i onda – pravac obid! Na unaprid rezerviranu lokaciju. U koji restoran, a oni bogatiji radni kolektivi znali bi rezervirat i najlipšu salu u kojen otelu. Ti obid bi počeja oko jedne ure popodne, a zna je koji put svršit – u zoru! Drugarice bi najprije ufino jile i pomalo pijuckale, a kako bi bija i obavezni orkestar (da orkestar!?) lokalnih muzičara, zaplesale bi s drugovima koji stiskavac. A onda bi, nakon svake popijene čašice, raslo raspoloženje. Dotad mirne i tihe drugarice bi se raspištoljile. Zacrvenile bi se u licu, počele skakat, plesat oko stolova, formirala bi se i ona "plesna ferata", koji pijani drug u biloj košulji s raskopčanon kravaton bi bija na vrju ferate s maramicon u ruci i – ajde! Skači, znoji se! Pa onda za stol drmni koju čašicu. I tako, do večeri, a koji put i do zore. Znalo se dogodit da niki drug i drugarica, koji se, jel'te, onako milo gledaju u radnon kolektivu, ka slučajno skupa idu ...
