Preko sedam mora i sedam gora...
Utorkaši
Utorkaši, nemojte na psihijatriju!
Piše Milorad BIBIĆ MOSOR
Subota, 10. dvanajstoga 2005. godine. U Splitu dere bura, nema druge nego sidit u teplo. To i činin. Gledan s kin ćemo igrat na Svjetskom prvenstvu u balunu, vata me straj od prve utakmice s Brazilcima. Bojin se da nan na startu ne uvale četri-pet-šest komada. A onda zazvoni telefon. S druge strane žice moj dragi prijatelj Marko Pekica, izvršni urednik Epohe. Marko je bija i osta ljudina. Volin ga vidit, pričat s njim o svemu i svačemu. Nekad smo se mnogo više družili. Pogotovo na turniru našeg zajedničkog prijatelja Slavka Rasbergera u društvu brojnih sportsko-novinarskih uglednika. Bogami, znalo se tu i popiti. Viskija, dakako! E, ali sad se je Marko ka malo povuka i ne da se više previše u mlin. Nedavno mi je u Zagrebu reka: ‘Čuj, dragi moj Bibi, ja san vijađavajući po svitu možda malo i preforsira u nekin utakmicama. Sada san se opet vratija mojim hobijima - sportu i slikanju. Može se i ovako lipo živit, viruj mi!’ Virujen mu. Pari mi se da viruje u ono ća govori. Majko moja, ki bi to reka: moj dobri i dragi prijatelj Marko veza je nakon mnogih vira i nevira svoj brod u mirnu porečku luku. Nego, di san ono sta, aha….
Zove me moj dragi Marko, razgovaramo mi, razgovaramo, a kad mi je zaželija laku noć, palo mi je napamet prenit stenogram našeg telefonskog razgovora na papir. Čini mi se idealan za časopis Epohu. Ma, čudo jedno od razgovora. Je, virujte mi!
Stenogram telefonskog razgovora Marka Pekice i Milorada Bibića Mosora
Marko: Vidija san te na televiziji, pratin te u đornalima, bija si na Sajmu knjiga u Puli, ali sada ne kao novinar, nego kao književnik i autor odlične knjige Zakon pjace. Reci mi, Bibi moj, kako ti je bilo, kako si pasa vrime?
Ja: Marko, bilo je ludo. Ne vriđaj me, molin te. Ja nisan književnik. To su oni moji j…vjetri iz Splita Boro Dežulović, Ćićo Senjanović, Ivica Ivanišević, Jurica Pavičić, Renato Baretić, Ante Tomić, Zlatko Gall… A, ja nikad nisan bija književnik, bija san i osta novinar! Zapamti, no-vi-nar!!!!
Marko: Mosore moj, uvik san volija tvoj humor. Knjiga ti je odlična. Dvije san posla u Ameriku, a jednu u Australiju.
Ja: Ala, Marko, nemoj pretjerivati. Poludit ću.
Marko: Ne, ne, ja ništa ne pretjerujen. Napišeš superknjigu, čitalačka publika i kritika je prihvate i hvale, a ti onda tvrdiš da je sve to šala.
Ja: Znan da me razumiš, ali da li, kume moj, znaš ća su to spli’ski Utorkaši? Ja san ka dil te ekipe j…vjetara bija u Puli. A onda je tamo upalo i predstavljanje knjige Zakon pjace.
Marko: Znan, znan, stari moj. E, radi Utorkaša te i zoven. Daj napiši za Epohu nešto o njima, tj. o vama…
Ja: Napisa bi ti ja, Marko moj, ali nesmin. Znaš li ti da je sada EPH vlasnik Slobodne Dalmacije. I nema više pisanja za drugoga. Samo za izdanja EPH. I gotovo!
Marko: Ma daj, Bibi, ne moj škercati…
